Ananda Đuranović ne diže glas da bi je svi čuli – ali kada progovori, oko nje zavlada tišina. Mlada muzičarka i autorka, poznata po svom ranjivom izrazu i iskrenosti na društvenim mrežama, svojim radom i prisustvom gradi prostor slobode – onaj u kojem se bez straha govori o telu, stidu, emocijama, pripadanju i, često, osećaju da negde ne pripadamo. Taj prostor nije samo virtuelan. On živi u svakodnevnim razgovorima – kako sa sobom, tako i sa drugima, u tišini koja prethodi hrabrosti i u trenucima kada svesno biramo da budemo autentični – čak i ako to znači pokazati ranjivost.
Ko je Ananda Đuranović – i zašto je odlučila da ostane svoja uprkos svemu – otkriva u nastavku.
Muzika kao prostor slobode i izražavanja
Za Anandu, muzika nikada nije bila samo hobi – od samog početka bila je njen najdublji način izražavanja i povezivanja sa svetom. Prve korake napravila je sa devet godina, pišući dečje pesmice koje je pokušavala da pretoči u poeziju, čitajući ih iz jedne knjige. Tada je prvi put predstavila svoj rad članovima porodice, a seća se:
„Naravno, pesma nije bila ništa posebno, ali mojoj porodici je bilo jasno da volim da se izražavam na taj način, jer se to nastavilo sve dok nisam počela da pišem cele pesme. Krenula sam s nekih 12, 13 godina, kada sam počela da učim klavir i gitaru, i tako je sve krenulo. Vremenom sam shvatila da mi melodije dolaze lako, a da reči dolaze prirodno posle njih.“
Jedna od njenih najintimnijih pesama do sada, Lies Lay Cold, predstavljena je publici na nacionalnom izboru Dora 2025 za hrvatskog predstavnika na Evroviziji. Kaže da joj je to jedna od najdražih pesama koje je napisala – „vrlo ličan deo koji retko pokazujem.“
Pesma Ni ja kao poziv na oslobađanje
Anandin umetnički izraz ne završava se samo na muzici – ceo život bila je posvećena i plesu, naročito hip-hopu, što se snažno oseća u njenom novom singlu Ni ja. Ova pesma donosi snažniji, odlučniji ton – sirov, direktan i potpuno iskren. Iza svake reči stoji iskustvo, a iza svake note – stav.
„Inače sam prilično smirena, racionalna osoba koju nije lako iznervirati – ali osoba o kojoj govori pesma povredila je ne samo mene, već i meni bliske ljude. Hejtove i slična ponašanja mogu dugo da trpim kada su usmerena na mene, ali kada krenu da povređuju moje ljude – tu je kraj.Iako je tekst možda direktan, dosta ljudi mi se javilo da im pesma pomaže – bilo da se trenutno pronalaze u njoj, bilo zbog iskustava iz prošlosti. Jer iako bes i ljutnja nisu emocije koje treba da nas vode – jedini način da ih prevaziđemo jeste da ih priznamo i pustimo.“
Ni ja je pesma u kojoj se sabralo mnogo toga – lična prekretnica, borba za slobodu, odluka da više ne pristaje na ono što je sputava. Za Anandu, to nije bilo samo novo muzičko poglavlje, već i unutrašnji pomak:
„Nije svaka emocija lepa, niti svaka situacija – ali kada u tuđem glasu čuješ svoju bol, osećaš se manje sam. Meni to mnogo znači, jer ceo život pronalazim sebe u pesmama drugih. Razumem i one koji još nemaju hrabrosti da sve izraze otvoreno – i to je sasvim u redu.
Nije lako ni stati iza svojih odluka, jer retko je nešto crno-belo.“
Anandin iskren pristup odjekuje među mladima koji u njenim pesmama pronalaze utočište, razumevanje i dozvolu da i sami budu ranjivi.
„Ranije sam bila osoba koja sve mora da iskomunicira – ali sam vremenom naučila da reči nisu uvek dovoljne, a da dela često govore više.Zato, ako ti neko pokazuje nepoštovanje do mere u kojoj znaš da ti to nikada ne bi uradio nekome koga voliš – zaštiti svoj mir i idi. Na svetu su hiljade ljudi koji to ne bi uradili. Pogotovo ako znaš kakvo ti je srce i da ne bi ni ti.“
Snovi u svim pravcima: razgovor sa dvanaestogodišnjom sobom
Kada se osvrne na sebe iz tog perioda, vidi devojčicu punu snova – istih onih koje i danas nosi u sebi. Razlika je samo u fokusu:
„Imala sam isto snova kao i sada, samo što su bili razbacani na sve strane.“
Već tada su umetnost i muzika bili više od hobija – bili su smisao.
„Dvanaestogodišnja Ananda sanjala je samo o muzici, umetnosti – samo u tome se videla.“
Umesto da izlazi sa vršnjacima, sate je provodila uvežbavajući glas, sluh, slušajući pesme, učeći harmonije, gledajući hiljade podkasta o pevanju, produkciji i muzičkoj industriji.
„Nisam imala mnogo prijatelja jer sam vreme provodila kod kuće učeći. Mama je ludela od istih pesama koje sam ponavljala svaki dan, ali meni je to značilo.“
Danas priznaje da bi možda bilo zdravije da se više družila – ali zna da to vreme nije bilo uzalud:
„Možda sam trebala više da izlazim (bilo bi zdravije haha), ali da nisam bila toliko posvećena – ne bih imala ni pola znanja koje danas imam.“
Iako su joj govorili: „Od muzike nema hleba“, „Budi realna“, „Previše sanjaš“ – ona je znala šta želi.
„Tada sam govorila da nemaju pojma – i taj savet bih ponovila i danas.“
Poruka mlađoj sebi danas bila bi: ne traži odobrenje tamo gde ga ne trebaš tražiti.
„Savetovala bih joj da se manje brine o tome što drugi misle, i da potvrda od ljudi koji prvenstveno sami sa sobom nisu zadovoljni ne znači ništa.“
A ono u šta i dalje veruje je:
„Vera u sebe pobeđuje svaku sumnju koju drugi imaju u tebe.“
Kreativni proces i digitalni svet
Dok je kao tinejdžerka upijala znanje i tražila svoj glas u muzici, danas Ananda tačno zna šta traži – i kako do toga da dođe. Proces stvaranja za nju je i ritual i introspektivno putovanje.
„Nekad mi se dogodi da sam usred nečega što nema nikakve veze s muzikom – perem sudove, idem do prodavnice, družim se s prijateljima – i odjednom mi melodija samo dođe u glavu. Brzo otvorim diktafon na telefonu, sklonim se u drugu prostoriju ili gde god da se zateknem – i snimim.“
Kasnije se toj ideji vraća s kritičkim uhom – prvo proverava da li je to nešto što je već čula. Kaže da poznaje ogroman broj pesama i svakodnevno sluša muziku, pa lako prepozna sličnosti. Ako melodija prođe taj prvi filter, slede sledeći koraci:
„Sednem za gitaru ili laptop, napravim neku osnovnu produkcijsku podlogu i na to prvo mumlam melodiju, a zatim pišem tekst prema osećaju koji mi ta pesma izaziva.“
Melodije joj, dodaje, dolaze lako. Sa tekstom ume da potraje – jer svaka reč mora da „legne“ precizno, i zvučno i emotivno. U tom procesu ponekad se oslanja i na principe koje koristi Max Martin, jedan od vodećih producenata pop muzike današnjice:
„Volim da se vodim muzičkom matematikom Max Martina – mnogo mi pomaže. A nekad se ne vodim ničim osim osećajem i onim što meni zvuči dobro.“
Bez obzira na tehniku, jedan unutrašnji test uvek je prisutan:
„Na kraju svake pesme pitam sebe: da li bih ovo pustila nekome od svojih muzičkih uzora? Ako je odgovor ne – ide pravo u smeće.“
Svesni izbor tišine u buci svakodnevice
Iako njen posao podrazumeva stalnu komunikaciju, saradnju i prisustvo na digitalnim platformama, Ananda se trudi da sačuva prostor za tišinu i ličnu regeneraciju. Jedan od osnovnih koraka u toj svakodnevnoj praksi jeste režim rada telefona.
„Telefon mi je skoro uvek na opciji Don’t Disturb (ne zato što namerno ignorišem druge), već upravo zato što kao autor svakodnevno pričam i komuniciram s mnogo ljudi. Mogućnost da barem delimično isključim medije poput Instagrama i TikToka mi mnogo znači, jer se i meni dešava da zapadnem u skrolovanje i izgubim sate, a da ništa ne uradim.“
U svetu u kojem notifikacije diktiraju ritam dana, Ananda bira tišinu kao način da ostane u skladu sa sobom.
Upravo tu unutrašnju usklađenost vidi kao preduslov autentičnosti: rad, introspektiva, kontakt sa sobom i drugima – ali u granicama koje čuvaju ličnu energiju. Iako uživa u razgovorima, slušanju i pronalaženju inspiracije u različitim iskustvima, važno joj je da zna kada treba da se zaustavi.
„Prijatelji mi mnogo pomažu da ne doživim potpuni burnout. Kada shvate da se danima ne javljam, navrate kod mene i izvuku me iz te pomalo nezdrave rutine u kojoj radim toliko da zaboravim da jedem, da izađem na vazduh, da prošetam. Zahvalna sam im što to znaju da prepoznaju – ali moram i ja naučiti da to prepoznam kod sebe i da na vreme stanem. Učim, ide mi sve bolje!“
Njen ventil, osim šetnji i tišine, jeste i muzika. Omiljena plejlista ne samo da je umiruje, već je vraća u sadašnji trenutak:
„Uvek me smiri – pogotovo kad sam u situaciji da ne mogu da uradim ništa drugo osim da stavim slušalice i brzo se malo saberem.“
Vikende najradije posvećuje svojim pasijama: fudbalu i video igricama. Prati italijansku Seriju A tokom sezone kad god joj raspored dozvoli, a uz PlayStation ume da „isključi mozak i još se malo iznervira ako gube“ – ali zna da joj upravo taj predah daje snagu za novi početak.
Svaki dan obavezno završava meditacijom – bez nje, kaže, dan ne bi imao pravi kraj.
U toj svakodnevnoj brizi o sebi, važno mesto ima i njen odnos prema ljudima. Za Anandu su „najkul osobe“ one koje ne traže pažnju ni spektakl, već su tiho posvećene svom razvoju.
„Ljudi koji vole da se drugi oko njih osećaju dobro, bez zavisti, bez mržnje… Oni koji znaju da učenje nikada ne prestaje, dokle god si živ. To su za mene baš, baš kul ljudi – i jako su retki.“
Želja za budućnost
Kada govori o budućnosti, Ananda ne priča o grandioznim planovima niti o preciznim rokovima. Umesto toga, fokusira se na to da ostane verna sebi, prisutna u trenutku i bliska sa svojim najbližima. Kaže da joj je važno da „uživa u sadašnjosti pre nego što se fokusira na nešto u budućnosti“ – jer veruje da se upravo u toj ravnoteži nalazi ključ ličnog mira.
U njenoj viziji života ima mesta i za rast i za tišinu, i za radost i za strpljenje. Volela bi, kaže, da stvara do kraja života – bilo kroz muziku, putovanja, odnose ili nova iskustva – ali bez pritiska, u svom ritmu:
„Sve u svoje vreme – i želim da mi to uvek bude na umu.“
Muzika ostaje centralni deo tog puta. Želi da sarađuje s ljudima koje poštuje, s onima koji stvaraju s integritetom i šire dobro kroz svoj rad. U tome vidi prostor ne samo za profesionalni razvoj, već i za dublje povezivanje sa sopstvenom autentičnošću.
Na kraju razgovora izgovara rečenicu koja možda najbolje sažima njen pravac: i dalje želi da stvara muziku koja povezuje ljude sa sobom, da bude glas iskrenosti i podrške, i da pokaže kako hrabrost da budemo svoji može menjati svet – polako, ali sigurno.
Anandina priča nije samo priča o muzici ili izražavanju. To je priča o hrabrosti da budeš svoj – u svetu koji često očekuje da se uklopiš.
Foto: Petra Ivanišević, Mirta Cindrić, Jana Brezovac, Tena Štabarković