Na društvenim mrežama poznat je kao Pisoj. U stvarnom životu, on je Josip Milanović, pisac iz Kiseljaka koji svakodnevno pokazuje da je reč i dalje najmoćnije sredstvo povezivanja. Još kao osnovac, iskrenim, dečačkim rečima naslućivao je snagu koju će kasnije koristiti da gradi mostove – između sebe i drugih, između bola i razumevanja. U srednjoj školi njegovi sastavi su se čitali pred razredom, a već tada se osećalo da njegovi tekstovi ne ostaju samo na papiru – oni žive, dotiču i vraćaju se kao potvrda.
„Ipak, trenutak kada sam shvatio da pisanje nije samo ventil, već i most ka drugima, bio je na fakultetu“, priseća se Josip.
U ovom razgovoru, Pisoj govori o snazi reči, plesnom podijumu kao mestu istine, bratanicama, terapiji, ranjivosti i svemu što nosimo u sebi, a retko pokazujemo.
Odgovornost reči koje leče
Još od ranih školskih dana osećao je da u rečima leži moć – ne samo da izrazi sebe, već i da dotakne druge, razume ih i zajedno s njima nosi njihove rane i snove. On kaže da je ta veza između pisca i čitaoca njegova najveća nagrada i smisao.
„Na fakultetu sam objavio svoj prvi ozbiljniji tekst na Facebooku – o deci koja su preživela vršnjačko nasilje. Pisao sam ga iz najdubljih kutaka srca, vraćajući se u svoje detinjstvo, svoje strahove i bitke. Tada sam shvatio da su se u tim rečima pronašli mnogi – deca i mladi koji su prošli isto, roditelji koji su bili oslonac, vršnjaci koji su prepoznali svoje prijatelje… Pisanje je postalo moj način da dotaknem ljude koje možda nikad neću upoznati, ali sa kojima zauvek delim nešto nevidljivo, a veliko – osećaj da smo, makar kroz rečenicu, zajedno.“
Pisoj podseća da reči nisu puki niz znakova, već nose životne priče, nade i bolove. One imaju moć da leče, povezuju i stvaraju zajednice bez granica.
Most od reči – kada pisanje postane poziv i povezanost
U vremenu kada „imati publiku“ često znači praviti sadržaj zbog klikova, Josipovo pisanje nosi dublju odgovornost. Svoju publiku ne vidi kao broj, već kao zajednicu ranjivih ljudi koji u njegovim rečima traže smisao, potvrdu i nadu.
„Svaka reč ima težinu. Nikad to ne zaboravljam. Znam da ono što napišem nekome može biti zrno nade, ali i podsetnik na njegovu bol. Zato sam oprezan – nikad ne pišem i ne delim olako. Kad završim tekst, uvek ga pročitam ponovo, razmišljam o njemu i pitam se kako će ga neko doživeti, jer iza svakog posta stoje ljudi sa svojim ranjivostima, pričama i tišinama,“ kaže.
Nije mu nepoznato da ga ponekad strah zbog te odgovornosti koči. Ali svaki komentar koji počne sa „ovo sam ja“ ili „zbog ovoga sam se osećao manje sam“ vraća ga u srž – u razlog zbog kog je uopšte počeo da deli svoje unutrašnje svetove.
„Pisanje je više od reči, to je most. To je prostor u kojem se susrećemo – ja i svi koji me čitaju.“
Ranjivost kao snaga — nova definicija jakosti
U svetu koji slavi tvrdoću i neprobojnost, Josip donosi iskrenu poruku o pravoj prirodi snage. Za njega, biti „jak“ ne znači skrivati bol i nositi oklop, već imati hrabrost da pokažeš ono što je stvarno, ranjivo i ljudsko.
„Mnogi od nas su odgajani da biti jak znači ne pokazivati slabosti, držati sve u sebi i uvek biti onaj koji nosi, a ne onaj koga treba nositi. Učili su nas da suza nije dobrodošla, da se ne smemo slomiti, da moramo biti čvrsti bez obzira koliko iznutra pucali. Ali to nije snaga, to je maska koja guši.“
Za Pisoja, ples nije samo fizički pokret, već jezik koji izražava ono što reči ne mogu. Ranjivost koju pokazuje kroz ples postala je njegov put do autentičnosti.
„Bavim se plesom više od 26 godina i srećan sam što me je oblikovao drugačije. Nemam problem da pokažem ranjivost. Čak i kad nemam s kim da je podelim ili se bojim reakcija – ja je otplešem. Možda će nekome zvučati čudno, ali pravu snagu sam otkrio tek kad sam sebi dozvolio da budem ranjiv.“
Za njega, snaga nije u neuništivosti, već u sposobnosti da padneš i ponovo ustaneš. Da priznaš da ti treba pomoć i da pružiš ruku drugima.
„To znači živeti iskreno, pa makar to uključivalo i suze, strahove i tišine o kojima se retko priča.“
Pisanje mu je u tom procesu pomoglo više nego bilo šta drugo. „Kad pišem, skidam maske i pokazujem se takav kakav jesam – pred hiljadama ljudi. Nije lako, ali svaki put kad dobijem poruku da ono što pišem dopire do srca čitalaca, znam da ranjivost ne udaljava, već povezuje.“
Tako je kroz ples i reči razbio stereotipe i otvorio prostor za novu, autentičnu definiciju snage.
„Verujem da je ranjivost srž prave snage. Tek kad se usudiš biti ranjiv, prestaješ da glumiš i počinješ da živiš. To je jedini pravi način da budeš jak.“
Ples i reč – govor tela koji prodire dublje od reči
Ples i reč nisu dva sveta, već jedno – telo i njegovi delovi: ruke koje pišu i noge koje govore.
„Ruke pišu priču, oblikuju misli i osećaje na papiru, dok noge tu istu emociju otplešu,“ objašnjava. U trenucima kad reči zakažu, ples postaje njegov tihi, snažan jezik.
„Sećam se kad nisam mogao naći snagu za reči, ali sam mogao stati na podijum i dozvoliti telu da govori umesto mene.“ Ples oživljava reči i omogućava im da izađu izvan stranice i dotaknu nekoga bez izgovorenih reči.
Ta veza plesnog pokreta i pisanja temelj je njegovog identiteta i slobode – mesto gde može biti iskren, ranjiv i snažan istovremeno.
Otvaranje plesnog kluba Emotion bio je veliki životni iskorak, iako se dugo bojao te odgovornosti: „Nakon mnogo godina rada u drugim klubovima, bojao sam se da krenem svojim putem. Danas znam da je to bila najbolja odluka u mom životu.“
Za njega, zajednica u klubu je srce svega. Emotion nije samo mesto za učenje koraka, već prostor gde ljudi pronalaze sebe i jedni druge kroz pokret: „Kad ljudi dođu otvoreni, spremni da se izraze kroz telo, događa se magija – stvaramo energiju među nama.“
Kroz ples skidaju maske, otvaraju vrata zaključana godinama i dopuštaju telu da govori istinu o radosti, bolu, snazi i ranjivosti. Ta iskrenost rađa povezanost koja gradi mostove među ljudima.
Josip ponosno kaže: „Mislim da imam najbolju ekipu – obogaćujemo jedni druge, smejemo se i uživamo zajedno.“ Svaki put kad vidi nekog kako se kroz ples oslobađa i postaje slobodan, podseti se zašto radi to što radi.
Tišina, telo i nežnost prema sebi
Kad dani postanu preglasni, kad pritisnu obaveze, očekivanja i emocije, Josip ne beži u buku, već vraća se sebi.
„Tišina nije samo odsustvo buke, već prostor gde se susrećem sa sobom.“ Šetnje bez cilja, instrumentalna muzika i šapat mora koji vraća ravnotežu – njegovi su rituali ozdravljenja.
Ali najdublji reset donose mu – Marija i Klara, njegove bratanice. „Njihova iskrenost, mudrost, radost, ljubav i zagrljaji su moje sigurno mesto kojem se uvek vraćam.“ U njihovom prisustvu svet postaje jednostavniji, a smisao jasniji.
Čak i kad nije na sceni, telo mu govori. Ples ne prestaje: „Volim da zaplešem i kad nisam na podijumu.“ Pokret vraća ravnotežu, oslobađa napetost i povezuje ga sa sobom.
A reči, kao i uvek, postaju ili zaklon ili most – kroz pisanje i čitanje, Josip leči sebe i druge.
Razgovor sa sobom – poruka 12-godišnjem Josipu
Najvažniji razgovor nije sa drugima, već sa sobom. Josip često piše o unutrašnjem glasu – tihom, potisnutom, koji nas poznaje bolje od drugih.
Na pitanje šta bi poručio svom 12-godišnjem sebi, bez zadrške kaže:„Rekao bih mu da se ne boji.“ Bojazni tog dečaka, tada još krhkog i tihog, danas vidi kao temelje svoje snage. „Savetovao bih mu da ne beži od tišine, iako je tada bila zastrašujuća. U njoj će pronaći sebe.“ Poruka nosi i tugu i nežnost: „Rekao bih mu da provodi više vremena s roditeljima, da ne štedi reči ljubavi, da bude prisutan – čak i kad boli, posebno tada.“
Na kraju, zaključuje:
„Ne bih mu više ništa rekao. Samo bih ga zagrlio, jako i snažno, kako je tada njemu trebalo.“
Rečenice koje ponekad menjaju sve
Za Josipa, pisanje nije samo stil ili forma. Njegove reči često su iskra – prvi trzaj koji nekog natera da potraži pomoć, kaže „ne“ nasilju ili oprosti sebi.
Ljudi mu pišu da su upravo njegovi tekstovi bili prekretnica: „To su najteže, ali i najlepše poruke koje dobijam,“ kaže tiho. Svaka nosi težinu stvarnog života, boli i promene. I podseća ga zašto piše – ne da bi bio pročitan, već da bi drugi znali da nisu sami.
Ne traži potvrdu ega, već znak da je njegov glas dopro do nekoga kome je bilo najpotrebnije – u srce nekoga kome je bilo mračno: „Moje reči su bili mali svetionik, ali hrabrost i odluka tih ljudi menja sve.“
Pisanje za njega nije pozornica, već zagrljaj. Kad kaže: „U redu je, nisi sam,“ ta rečenica putuje daleko – možda i do tog 12-godišnjaka u nekoj tihoj sobi.
Podsetnik za svakoga ko čita
Na kraju, Josip ne želi da razgovor bude o njemu, već o ljudima koji ga čitaju – njihovoj snazi, borbi i nežnosti: „Volеo bih da svaki moj čitalac zna da nije sam,“ dodaje. Bez obzira koliko se izgubili, slomljeni ili nesigurni osećaju, svako u sebi nosi mogućnost novog početka.
Da je u redu reći treba mi pomoć, da je u redu zaplakati i biti ranjiv.
Josip veruje da prava snaga počinje tamo gde prestane gluma. Kad skinemo maske i ostanemo svoji – ne savršeni, već stvarni: „Kad jednom poveruješ da si dovoljan baš takav kakav jesi, otvaraju se vrata tvojoj najboljoj verziji.“
Ako njegove rečenice mogu biti podsetnik na to, makar tiho, zna da sve što piše ima smisla. A ako se ikad izgube – želi da znaju da isceljenje dolazi onog trenutka kad pronađemo svoj jezik izražavanja. Bilo da je to ples, slika, reč ili tišina – važno je da se izrazimo. Jer tek kad telo i srce progovore zajedno, počinje ono što Josip najbolje zna opisati: istina koja leči.
Foto: Marina Bralo, Sanela Babić, Privatna arhiva